Prof. dr Stanislav Živkovic, istoricar umetnosti
Slikarsko obrazovanje i sazrevanje Zorana Andrića odvijalo se u vreme burnih promena koje su obeležile rastanak sa klasičnom modernom i uvele likovne umetnosti u kompleksne, zamršene tokove postmoderne. Odmah možemo konstatovati da ga vrtlog brzometnih promena nije povukao u mutne vode antiumetnosti ili novih medija. Ne prihvatajući izazovne sugestije za savremenošću, Andrić je na doslednom putu vlastitog razvoja vremenom formirao osoben, lako prepoznatljiv likovni jezik. Ostajući privržen predmetnom svetu izgradio je u okviru klasične slike jedan poseban poetski prostor, sazdan na pomirenju dramatskog i poetskog, iskustvenog i imaginativnog.Kada je u pitanju sadržaj, to je pre svega zavičajni pejzaž. Međutim, bez obzira da li štafelaj postavlja pred neki manastir iz okoline Valjeva, detalj Tešnjara ili slika po neko cveće, njegova neiscrpna inspiracija vezuje se za jedan poseban motiv. To je stara vodenica na Gracu, koju slika u proleće, leto i jesen, pa čak i pod snegom. Ponet magičnom atmosverom tog skromnog motiva za uzbudljiv kreativan čin, potvrđuje istovremeno dve stvari: da verno voli svoj zavičaj i da je jedan od onih iskrenih stvaralaca koji ne znaju da se pretvaraju. Očigledno, u pitanju je pristalica načela da razumom, hladno komponovana dela nemaju šansu da traju, već da moraju biti komponovana sa unutrašnjim životom, od svetlosti i sene koju svako nosi u sebi. Sve mora biti rečeno spontano, takoreći nesvesno, uz učešće onog što nikakvi recepti, nikakve teorije ne mogu dopuniti. U skladu s tim, viđeni motiv čvrsto je vezan za stvarnost zavičajne prirode, ali obojen ličnim doživljavanjem i raspoloženjem.
Duboko emotivan temperament, Andrić svoj umetnički doživljaj rešava isključivo kroz boju, nalazeći pri tom adekvatnu slikarsku formu. To ne može biti ni akademska uglađenost, niti lepršava impresionistička tehnika.Naprotiv, to je rekli bismo, robustno nanošenje bojenog sloja, dovedenog do realne harmonije. To znači da slikar izbegava suptilna lukavstva i srednja rešenja da bi pojačao osnovni ton; umesto da podvlači jednu umerenu boju okružujući je neutralnim tonovima, on se služi zvučnom bojom, okruženom slobodnim bojama sunčevog spektra. Zahvaljujući urođenom osećaju za hromatske vrednosti, Andrić uspešno nalazi potrebnu harmoniju oprečnih valera, pomoću koje prigušuje sirove boje.
S druge strane, njegova platna slobodnog rukopisa i često pastuozne fakture, doživljavamo kao harmonične kolorističke kompozicije, gde su uzburkani ritmovi osećanjem za srazmere umireni i dovedeni u odmeren sklad između boje i oblika. U zavisnosti od trenutne inspiracije nekad su to vedre sonatine, a ponekad egzaltirana raspoloženja kod kojih uznemirena linija ide do ekspresivnosti jednog Konjovića. Ali je to uvek kreativno uzbuđenje pred belinom platna, pred očekivanjem rađanja estetski oblikovanog dela. A jedna umerena dekorativna nota zrači kao onaj neophodan lični znak koji slikara potvrđuje kao slikarski temperament Mediteranca, odnosno čoveka našeg balkanskog podneblja.
Bez dramatičnih poruka, slikarstvo Zorana Andrića nesumnjivo nam nudi dragocene trenutke opuštanja i kontemplacije; one, u današnje vreme potisnutih duhovnih vrednosti, retke trenutke koji treba da nam pomognu da se oslobodimo vlastitog unutrašnjeg haosa i prepustimo osećanju mira i zaboravljene harmonije života.
Prof. dr Stanislav Živković, istoričar umetnosti – tekst iz kataloga 2004. Valjevo.
ZORAN ANDRIC: SLIKAR OSOBENOG SENZIBILITETA
ZORAN ANDRIĆ: SLIKAR OSOBENOG SENZIBILITETA
Posebna energija koju sadrže slike Zorana Andrića ukazuje na slikara koji iz svakog prizora nastoji da izvuče najveću i najžešću moguću meru osećanja. Snaga na kojoj počiva njegov slikarski izraz ne nalazi se u motivu, koji kod ovog slikara predstavlja konstantu. Radi se o predelu, prirodi, pejzažu, koje god ime da se upotrebi, ono će dobiti univerzalno značenje koje za Andrića imaju detalji koje on bira pod vedrim nebom i obavezno slika na licu mesta. Pri tom se često vraća određenom krajoliku, istovetnom detalju, svestan koliko "izgleda" svaki delić prirode može da poseduje, imajući u vidu godišnja doba, doba dana, klimatske promene, ugao posmatranja. Tako se slikar uvek okreće svojoj omiljenoj vodenici, visokim ravničarskim crkvenim tornjevima koji se promaljaju iznad žitnih polja, crvenim krovovima salaša, ribnjacima okruženim topolama, žarkim suncokretima, ali ne beži ni od kamenitih primorskih uličica, seoskih šorova i svetlosti gradskih ulica. Priroda za njega nikad ne predstavlja fenomen sam po sebi dat; Andrićeva priroda u svakom trenutku beleži tragove rada ljudskih ruku, civilizacijske domete, čak bi se moglo reći. To je priroda koja unapred mora da poseduje svojevrsni lični pečat, osobine koje u sebi nosi baš taj jedan detalj koji će Zoran Andrić odabrati za svoju sliku. Upravo zato i svaka njegova slika predstavlja utisak za sebe, odaje nešto posebno, što se ne ponavlja. Logično se postavlja pitanje zašto je to tako. Naime, svaka Andrićeva slika ima svoje posebno raspoloženje, svoju ličnu pozitivnu emociju koja može da se iskaže kao radost, sreća, mir, spokoj, veselje, a tek ponekad da pokaže i tragove melanholije. Dakle, radi se o emociji koja nikad nije prenaglašena, burna ili nasilna. Kao što intenzitet emocija slikar ne iskazuje motivom, tako ga ne iskazuje ni raspoloženjem same prirode u svojim slikama. Sredstvo za koje se Zoran Andrić opredelio je boja, za njega sasvim normalno i najlogičnije rešenje. Boja, mnogo boje, guste, čiste, blistavih, jarkih tonova, direktno nanesene iz tube, faktor likovnosti po kojem se prepoznaju dela ovog slikara. Međutim, kao da boja kao takva nije dovoljna da izrazi sve one podsticaje koje Andrić nalazi u svojim bezazlenim, smirenim isečcima iz prirode, on se trudi da je istakne potezom: četkicom, slikarskim nožem, špahtlom, prstima. Ako boja na Andrićevim slikama živi svojim životom, svaki njen ton nanet je drugačijim potezom, dugim, kružnim, kosim, pastoznim, dinamičnim, opisnim, krivudavim: na sve moguće načine koji će doprineti stvaranju onog snažnog utiska koji čini ova dela tako posebnim. I kada je slika konačno završena, pred nama je delo osobenog kolorita, kakav se nigde u prirodi ne sreće, skoro reljefne fakture koja pulsira pred našim očima dovodeći ekspresiju do vrhunca. Tek pošto bude iskazan svojevrsnim slikarskim jezikom Zorana Andrića, motiv iz prirode će nam se obratiti na drugi način, kojim će delovati na sva naša čula, pretvarajući boju u energiju, potez u zvuk, a univerzalni govor prirodnih pojava u vrhunski umetnički doživljaj.
Jasna Jovanov